U svojoj studiji Cvijanović je zauzeo stanovište krajnje netipično za naše uslove – u centar književno-teorijske pažnje postavio je liriku Nika Kejva, već za života legendarne figure popularne kulture, a ne književnosti po sebi. Na taj način, on se pridružio višedecenijskim nazorima jednog dela pre svega anglosaksonske teorije sklonog da prizna pravo na precizno izučavanje njihovog rada onim učesnicima supkulturnog života koji to pravo zaslužuju izvesnim estetskim kvalitetom svog teksta.