Do te implozije stiglo se putevima verbalno očaravajućim, u pojedinim etapama baroknim, na trenutke stilistički opresivnim, uz salve igara reči, pa preigravanja igrama reči, svakovrsnim, gotovo sternovskim esejiziranjima, jezičkim nepodopštinama, cinizmom, a sve to na jednom izvanredno proračunatom mikroplanu, bez praznog hoda, bez zastoja u igri čiji tvorac kao da je sebi bezobrazno dozvolio odsustvo svakog pravila kako bi nam naposletku jasno pokazao da smo izigrani. I nasmejao nam se. Ne bez gorčine.