Ljudskost se tek nazire i to ne ona koju krasi bliskost, nežnost, saobraćanje, razgovor, već ona biološka, svedena, ona koja nas kao ljudsku vrstu vraća na nivo nagona za preživljavanjem i samoodržanjem. Upravo tome se Zrnca odupiru. Ona pokušavaju da otvore put smislu u vremenu besmisla, da preciznim uvidima u sliku sveta pruže neku vrstu nade u opstanak. Književnost je upravo to, sredstvo koje uprkos svesti o našoj/ljudskoj slabosti i ništavnosti pruža nadu da svet u tekstu ima smisla i da će, dok postoji tekst, i svet trajati, sopstvenom nesavršenstvu uprkos.