Denis Čokić nije pisac koji piše zabavnu i lako prohodnu prozu. Njegove priče zahtevaju čitaoce koji će u najmanju ruku biti koncentrisani, koji će biti u stanju da isprate bernhardovsku rečenicu i sve intertekstualne reference kojima se autor igra. Ipak, ono što je posebno značajno u deset priča ove knjige jeste dosledna ideja o tekstu kao mestu u kojem se nije moguće utvrditi. Tekstu kao tački potpune nesigurnosti, metafizičke uzdrhtalosti, kao i one sasvim opipljive, u kojem su sva značenja uvek već ostavljena otvorenim, koji je samo jedna od mogućnosti da se događaji ispričaju, ma kolika bila njihova istorijska utemeljenost.