Bojan Babić neprekidno piše o ljudima začuđujuće slabim i neodlučnim, bolesnim i ugroženim, onima koji su odbačeni ili su se samoodbacili na drhtavu marginu zajednice. Slabost suštinska, biološka, urođena ili stečena, mera je ljudskosti u nama, ali je istovremeno i nešto što tavori izvan pogleda, mimo glavnih tokova, trune u budžaku, nešto čega se stidimo i kad smo slabi i kad mu samo svedočimo. … u romanu „Kako se jede nar” u pitanju je žena koja postepeno postaje beskućnica.