Junak romana Nemanje Jovanovića deluje kao čista osujećenost: ne samo što mu malo toga ili ništa ne polazi za rukom, već i načini njegovog ophođenja prema vremenu i prostoru ukazuju na autističnu izmeštenost iz tokova stvari – čak i kad učini ma kakav korak u ma kakvom smeru, on se hitro povuče tamo gde mu je najlagodnije – u sebe samog.