U Ilićevoj kratkoj prozi vrvi od raznolikih tipova nasilja, naturalistički ogoljenog, seksualnosti koja ne doseže ni razmere pornografije, već ostaje negde na nivou banalnog, prostačkog, kao da njegovi naratori o svetu i ne misle ništa bolje od toga.Otud mogućnost smeha; kao da je to esencijalna poruka Ilićeve proze: svet je gadan, destruktivan, prljav i ničim ga nećemo popraviti. Ali možemo da mu se smejemo, makar iza leđa. Makar apsolutno umorni od njega. Kao psi.