Kao što je kompletna Vasiljevljeva zaostavština svedočanstvo o snazi samoniklog talenta i čežnje da se govori o svemu, da se zapiše svet kao strahota načinom na koji to svet kao strahota zahteva. Pa i kad nema dovoljno raspoloživih sredstava, znanja, da se govori, da se piše. Da se bude ljudsko biće. Da se bude umetnost, uprkos sveopštoj bedi. I verovatno bi ovo bila najegzaktnija definicija ukupnog dela Dušana Vasiljeva, Čoveka koji je želeo da piše najbolje što ume u najgorem mogućem svetu.