Razgovor sa Džonom Banvilom

Autor fotografije: Daglas Banvil

1. Vaši romani često istražuju liminalne prostore – između sećanja i sadašnjosti, između života i umetnosti, između sukobljenih verzija sopstva. Da li ste ikada osetili da je narativ postao previše koherentan da bi bio istinit, i ako jeste, kako odolevate iskušenju da „ispeglate” priču?

Roman nije ni nalik životu. Ne doživljavamo sopstveno rođenje, a smrt, kako kaže Vitgenštajn, nije iskustvo u životu. Dakle, sve što imamo je manje ili više dugačak, haotičan deo u sredini. To je jedan od razloga zašto se okrećemo umetničkom delu – da bismo dobili verziju života koja je koherentna, oblikovana i koja se može objasniti. Kako je pisao veliki engleski kritičar Frenk Kermod, umetnost nudi „osećaj kraja”, osećaj nečega dovršenog. Ili, kako to Henri Džejms kaže, umetnost stvara život. Stalno sam svestan da u fikciji izmišljam paralelne svetove koji, ako sam dovoljno vešt, imaju neobjašnjivu – namerno biram tu reč – sličnost sa svetom svakodnevnog iskustva.

2. Vaša fikcija se često odigrava posle događaja, a ne u samim događajima. Šta vas fascinira kod tih ostataka zapleta umesto samog zapleta?

Oduvek mi je pojam „zaplet” bio problematičan. Ima li život zaplet? Svakako da ne – pa zašto bi neko nametao zaplet umetničkom delu? Naravno, to nije u suprotnosti s onim što sam ranije rekao – zaplet nije isto što i forma, a forma je za mene izuzetno važna. Martin Ejmis mi je poslao primerak jednog svog kasnijeg romana napisanog pod uticajem Sola Beloua, sa posvetom: „Kraj forme”. Zabrinuo sam se za njega.

3. Vreme u vašim romanima često ne deluje kao linearna struktura, već više kao fluidni medijum – gust, rekurzivan, gotovo opipljiv. Da li na narativno vreme gledate kao na materijal kojim se može manipulisati, ili kao na nešto što se opire oblikovanju?

Opsednut sam vremenom, i kao osoba i kao pisac. Moje poimanje vremena je bergsonovsko, a ne njutnovsko, pa čak ni ajnštajnovsko. Vreme satova, naročito atomskih, nije vreme koje doživljavamo u svakodnevnom životu. Petnaest minuta u zagrljaju voljene osobe potpuno je drugačije od petnaest minuta provedenih u bolu sa slomljenim člankom. A u romanu, naravno, decenija može da prođe okretanjem jedne stranice.

4. Koju ulogu irski identitet ima u vašem pisanju i smatrate li se delom neke književne tradicije?

Ne smatram se u potpunosti „irskim” piscem, ali naravno pišem na onome što zovemo hiberno-engleskim, posebnom obliku engleskog jezika koji smo razvili u Irskoj i koji je od velike koristi piscima. Džordž Orvel je rekao da stranica proze treba da bude prozirna poput staklene ploče; mi na prozu gledamo kao na sočivo, a sočiva iskrivljuju – ali su predivno uglačana. Dakle, u jeziku i intonaciji jesam irski pisac, ali po senzibilitetu sam građanin sveta.

5. Da li smišljeno pokušavate da povežete disparatne niti svojih ciklusa? Intrigantna je pomisao o mogućem objedinjavanju, ili barem uspostavljanju čvršćih veza između umetničkog ciklusa i naučne tri(tetra)logije, naročito imajući u vidu da su njihovi glavni likovi preispoljne vucibatine, naročito matori Adam.

Kada sam prvi put odlučio da pišem o Koperniku, planirao sam tetralogiju u klasičnom smislu – tri tragedije i komediju. Komedija bi bila Njutnovo pismo, koje, naravno, nije komičan roman u uobičajenom smislu te reči. Namera mi je bila da se poslednji tom usredsredi na fizičara dvadesetog veka koji bi bio kombinacija različitih figura, kao što su Hajzenberg, Nils Bor, Ajnštajn, Pol Dirak… Mefisto nije roman koji sam prvobitno planirao, ali mu nije ni sasvim različit. Što se tiče Beskonačnosti i Singularnosti, one su nastale slučajno. Očekivao sam da će Singularnosti biti moj poslednji roman – moja supruga je umrla ubrzo nakon što sam ga završio, a poslednja reč – „tačka” – trebalo je da označi kraj moje karijere kao pisca fikcije. Ali evo me još uvek, s mnogo vremena na raspolaganju, pa pišem svoju „autobiografiju”; naslov joj je Van istine, i puna je laži. Narator, ja, živi u Arden hausu i radi u Nebeskoj sobi Adama Godlija…

6. Planirate li da niz Beskonačnosti / Singularnosti pretvorite u trilogiju?

Vidi prethodni odgovor.

7. Penguin Random House najavio je za oktobar izlazak novog romana Tomasa Pinčona. Kako gledate na njegov rad i da li je, na neki način, imao uticaja na vaše stvaralaštvo? Znam da ste svojevremeno za časopis Hibernia pisali članak o Dugi gravitacije (koji bih zaista volela da pročitam), ali do tog teksta, koliko vidim, danas je praktično nemoguće doći.

Nisam mnogo cenio Pinčona, iako priznajem njegovu izuzetnu, protejsku nadarenost. Svakako nije imao nikakav uticaj na moje pisanje. Ne mogu da se setim šta sam tačno napisao o Dugi gravitacije, i bojim se da nemam taj prikaz. Međutim, ako vam je zaista stalo da ga pročitate, možete pisati dr Kevinu Paueru sa Triniti koledža u Dablinu, koji istražuje moje prikaze i možda poseduje taj.

8. U književnoj eri koja sve više teži transparentnosti i pristupačnosti, da li imate osećaj da ste u raskoraku sa savremenim tendencijama? Kako se nosite s pritiskom da pojednostavite stvari?

Mogu reći da sam se osećao van tokova još od kada sam počeo da pišem, a sada izgleda da sam se sasvim udaljio od savremenog ukusa i očekivanja. Ne osećam nikakav pritisak da pojednostavljujem – imam sreće što sarađujem sa odličnim urednicima, uključujući i vas.

9. Postoji li neka reč, izraz ili slika koja vas progoni kroz više knjiga – nešto što nikako ne uspevate da „ispišete” iz sebe?

Čini se da se često vraćam snu koji sam prvi put sanjao kao mladić – da sam pod istragom za ubistvo koje nisam počinio. Izgleda mi da ta neprilika izražava moje shvatanje ljudskog postojanja – ili je to možda samo preostali osećaj krivice kod posrnulog katolika…

10. Kada biste osmislili vizuelnu izložbu inspirisanu svojim opusom – ne film, već nešto prostorno i čulno – koje bi elemente ili predmete uključivala?

Nisam siguran šta podrazumevate pod „inspirisano”. Ali ako mislite na predmete koje bih povezao sa svojim opusom, onda bih – nasumično, naravno – izabrao Velaskezove Male dvorske dame, fresku Vaskrsenje Pjera dela Frančeske u Sansepolkru, Terasu u Vernonu Pjera Bonara – koja izgleda kao porodična idila dok ne primetite osvetoljubivu figuru krajnje desno – i, što se tiče zvuka, Malerovu Drugu simfoniju – daleko revolucionarniju od bilo čega Šenbergovog – i jedan od kasnih Betovenovih gudačkih kvarteta.