Razgovor sa Laurom Vinogradovom

1. Vaša proza se opisuje kao spora i atmosferična, u nordijskoj književnoj tradiciji. Da li je taj stil bio svestan izbor od samog početka?

Mislim da jeste. Svestan ili nesvestan izbor, ali to je proza kakvu i sama uživam da čitam. Ne samo da čitam — to je način na koji vidim i osećam život. Sporo, atmosferično, primećujući i diveći se detaljima, osećajući ljude i prirodu.

2. Roman Reka je dobio značajno međunarodno priznanje, uključujući i Nagradu EU za književnost. Kako je taj uspeh uticao na vaš pogled na sebe kao spisateljicu?

Za mene kao spisateljicu period posle dobijanja EU nagrade nimalo nije bio lak. Sećam se da mi je jedan iskusniji kolega rekao: „Sada više nisi samo Laura Vinogradova, sada si Letonija. Moraćeš da odgovaraš na pitanja o književnosti u Letoniji, o političkoj situaciji, o stavovima društva o raznim pitanjima.” Bila sam zbunjena jer o tome nikada nisam razmišljala. Nisam znala opšti stav Letonije, a ni svoj sopstveni, pa je to bio period u kom sam intenzivno tražila svoja uverenja i svoj identitet.

Posle nagrade činilo se gotovo nemogućim da napišem sledeću knjigu. Kao da je postavljena neka nevidljiva lestvica — da mora biti još bolje, još više ili barem da preskočim istu visinu. To je u procesu pisanja stvaralo snažan pritisak. Sada je to prošlo, ali nije bilo lako.

Morala sam u sebi da učvrstim sopstveni autorski glas. Danas sam to uradila — znam zašto pišem, kome pišem i koje su mi važne teme u književnosti.

3. Ako bi čitaoci iz Reke poneli samo jednu poruku, koja bi to bila?

Teško je izabrati samo jednu. Najvažnija je, čini mi se, spoznaja da je život kao reka. Biće svega — ponekad brže, ponekad mutnije, krivina desno pa levo — ali najvažnije je prepustiti se i teći. Jednako važna je i misao o vremenu — vreme zaista leči, moramo mu se prepustiti, što je danas veoma teško, kada ljudska žurba čini da vreme izgleda brže od vremena ostatka sveta.

4. Kako je simbolika prirode povezana sa tokom svesti ili drugim kognitivnim procesima tokom pisanja? Kako priroda direktno utiče na vašu tehniku pisanja?

Odrasla sam u prirodi i ne znam za boljeg učitelja od prirodnih procesa. Rađanje i umiranje, godišnja doba, sva živa bića, drveće — sve me je to oblikovalo. Ponekad se u šali kaže da je to moj univerzitet, moja master diploma. Žao mi je što se ljudi danas sve više udaljavaju od toga.

5. Da li imate određenu rutinu pisanja ili se vaš proces menja od knjige do knjige?

Ne volim sam čin pisanja — mislim na sedenje za računarom — zato sve moje knjige najpre nastaju u glavi. U velikoj meri imam gotov zaplet, spremne likove i atmosferu, i sve to radim u svakodnevnom kretanju: dok hodam, vozim se, perem sudove, plivam. Tek kada u glavi više nema mesta, kada je sve osmišljeno, tek tada sednem i pišem. Pišem u čitaonicama biblioteka — to je moja radna soba. Kod kuće ne mogu da pišem; tamo sam jednostavno mama, supruga, žena.

6. Kojim temama ili pitanjima se stalno vraćate u svom pisanju?

Pretpostavljam da je to osećaj nepripadanja, blaga izdvojenost od drugih ljudi. Takođe mnogo pišem o gubicima, zavisnostima i siromaštvu. To su teme koje me uznemiravaju. Nekome se možda čini da su preteške, ali ja uvek imam sposobnost da svuda unesem i svetlost. U meni postoji vrlo snažna vera u dobro; ona se ne pojavljuje samo u mom životu, već i u književnosti.

7. Postoji li pitanje o vašem radu koje ste potajno priželjkivali da vam neko postavi — a nikada nije?

Ne, ne postoji. Najčešće se nadam da će me neko jednostavno pitati: „Kako si?”. Imam čak i pesmu o tome da sam umorna od toga da budem spisateljica, da želim da me čuju i kao čoveka.

8. Koje ste uverenje o pisanju ili književnosti godinama imali, a onda ste ga potpuno promenili?

Ovaj odgovor treba čitati pomalo neozbiljno, ali najveće uverenje koje sam promenila jeste to da ja kao spisateljica mogu i finansijski da preživim. Ranije sam mislila da je to nemoguće.

9. Koja neliterarna disciplina neočekivano utiče na vaše pisanje?

Mislim da takva ne postoji. Pisanje je moj glas — pišem kada imam šta da kažem, a to se ne dešava često.

10. Postoji li navika, ritual ili sujeverje koje praktikujete kada se nađete u kreativnoj blokadi — a o čemu nikada javno niste govorili?

To se veoma retko dešava; kao što sam rekla, pišem samo kada mi je potpuno jasno o čemu pišem. A ako se ipak u mislima izgubim, jednostavno živim život. Ideja može doći odmah iza ugla. Desilo mi se čak da sam razmišljala o jednoj dečjoj bajci i nisam mogla da nađem završetak. Onda mi je, sasvim neočekivano, dok sam trčala preko velike ulice na nedozvoljenom mestu (to nemojte raditi), sve postalo jasno. Ipak, najbolje je u prirodi — potrebni su mi šuma i more, tada se rađaju najbolje misli. Potrebno mi je sporije okruženje; grad sa svojom žurbom zauzima previše prostora u meni.