Razgovor sa Vladimirom Vujovićem

1. S obzirom na profesiju, kako pronalazite vreme za pisanje? Da li se radi o „naletima pisanja” u trenucima inspiracije ili je to svakodnevna rutina, način života?

Svakodnevna rutina za mene jeste čitanje. Pisanje doživljavam kao nastavak čitanja drugim sredstvima. S vremena na vreme, dođe taj trenutak prelaza iz jedne aktivnosti u drugu, a kako i zašto se to tačno desi, za mene je i dalje tajna. Verujem da je deo razloga za pisanje upravo traženje odgovora na to pitanje. Ako bih jednom saznao zašto tačno pišem, možda u tom trenutku više ne bi bilo potrebe za pisanjem.

2. Naslov Slobodni udarci zvuči vrlo sugestivno. Šta on simbolizuje u kontekstu cele zbirke?

U našoj književnosti postoji zanimljiva tradicija fudbalskih naslova. Od Oštrog starta, preko Katenača, do Jako i nikome. Oduvek su me privlačili takvi naslovi.
Slobodan udarac, u fudbalu, zahteva vežbu, koncentraciju i jasan cilj. Potrebna je snaga, precizno kontrolisana, koja šalje loptu dovoljno visoko da prebaci živi zid i koja će učiniti da u ključnom momentu, a to je vrlo brzo, ona krene da pada nazad, prema mreži. Neke lopte, čuj mene priče, završe u živom zidu, neke u publici. Neke izvan stadiona.

3. Da li postoji priča iz zbirke Slobodni udarci koja vam je posebno važna ili najličnija?

Ne bih mogao da izdvojim nijednu od priča na taj način. Možda znam koja od njih me najviše nervira, ali to vam neću otkriti.

4. U vašim pričama često se oseća snažna atmosfera svakodnevice i unutrašnjih lomova likova. Koliko su ti likovi zasnovani na stvarnim ljudima i iskustvima?

Nekad mi se čini da pišem upravo da bih pobegao od stvarnih ljudi i iskustava. Naravno, oni uvek nađu put, samo je u mom slučaju to dug i vijugav put, i na kraju završe u tekstu, u manjoj ili većoj meri.

5. Šta vas najviše zanima kod „malih” životnih situacija koje često postaju centralni motiv vaših priča?

Često me zanima bizarnost tih malih situacija. Današnji svet je brz i ne stižemo da zastanemo, čak i kada primetimo takva iskliznuća u stvarnosti. Književnost je ta koja ima moć da nas povuče za rukav, uspori nas i upre prstom u određene stvari. Da kaže: ovo je čudno. Zašto se ovo desilo? Kako se ovo desilo?

6. Vaše priče često balansiraju između ironije, emocije i društvene kritike. Da li taj ton dolazi spontano ili ga pažljivo gradite?

Rekao bih da su sve pomenute stvari zapravo nužne, barem u onoj vrsti literature koja mene zanima. Od Servantesa preko Sterna ironija je nezaobilazno sredstvo u književnosti, naročito kada govorimo o romanu. Ako odemo još dalje u prošlost, u samom temelju zapadne kulture, u prvom stihu Ilijade naći ćemo jednu emociju, kojom se pevanje otvara. Svakodnevni život ljudi u prošlosti, njihove navike, različita društvena uređenja ili običaji, mogu nam nekada delovati strano i daleko, ali zato sa znatno manje napora možemo zamisliti emocionalni kosmos tih ljudi. Književnost je ona koja taj napor, taj zjap smanjuje. Oduvek je to činila i nastaviće, sve dok bude postojala, u ma kom obliku. Emocije su vrata za identifikaciju a književnost je ključ.

7. Koliko vam je važan ritam i jezik rečenice dok pišete kratku priču?

Mislim da su presudni i da, dok god se odgovarajući ritam i glas određene priče ne pronađu, ona ne može da „prodiše”. Koliko god zamisao bila dobra, koliko god drugi tehnički aspekti bili zadovoljavajući. Jezik i ritam proze se ne mogu naučiti iz priručnika, oni najčešće dolaze (a u većem broju slučajeva ne dođu) nekim malim čudom. Dok se ono ne desi, nema svrhe nastavljati pisanje.

8. Žiri kaže da izneveravate horizont čitalačkog očekivanja. Medicina kaže da je iznenađenje u dijagnozi najgori mogući ishod. Kako živite sa čovekom u sebi koji istovremeno želi da iznenadi i da spreči iznenađenje?

Prihvatam taj dualizam prirodno i bez otpora.

Predvidljvost, kontrola, očekivani ishodi zasnovani na dokazima; to su neizostavni aspekti svakodnevne medicinske prakse. Ipak, ne smemo zaboraviti da je gotovo sve ono što je u medicini danas važno došlo iz klasičnog naučnog metoda a on, između ostalog, podrazumeva i eksperiment, grešku, iznenađenje. Pomenuo sam u prethodnom odgovoru mala čuda. Plašim se da će onog trenutka kada prestanemo da verujemo u čuda ona prestati i da se događaju.

9. Uzeli ste stvarnog čoveka, stvarnu ženu, stvaran dan i stvarnu smrt i potpisali priču kao fikciju. Oldus Haksli nije mogao da pristane. Laura Haksli nije mogla da odbije. Kako se osećate da uđete u nečiju poslednju sobu i pripišete im šta su osećali?

Čitajući Hakslija, ja sam već bio sa njim u sobi, proživljavao njegova osećanja. Pisanje priče o njemu je samo nastavak tog iskustva.

10. U kojoj meri književnost danas može da utiče na društvo, posebno na mlađe generacije čitalaca?

Istorijski, postojao je određeni trenutak, vrlo kratak, u kojem je bilo društveno važno šta misli neki pisac, kako će se u svom romanu odrediti prema određenoj temi ili društvenom fenomenu. Taj trenutak je prošao i najverovatnije se neće vratiti a pritom je važno napomenuti da ni tada nije bilo više čitalaca nego danas.
Početkom devedesetih, DeLilo je napisao da su teroristi preoteli ulogu kreatora narativa upravo od velikih pisaca. Ko je, i da li je uopšte, danas preuzeo taj posao od terorista, zanimljiva je tema za razmišljanje.
Onima koji čitaju, književnost je izuzetno važna i dominantno utiče na njihov odnos prema svetu. Ja, krajnje pristrasno, verujem da je taj odnos ljudi koji čitaju prema svetu bogatiji, radoznaliji, maštovitiji, nijansiraniji i na kraju, blagonakloniji u poređenju sa onima kojima knjiga, a takvih je većina, jednostavno nije bitna.