Razgovor sa Zvonkom Karanovićem

Autor fotografije: Ivan Mijatović

1. Vaša poezija često ima ritam koji podseća na rok pesme. Kada pišete, da li u glavi imate zvuk ili melodiju — i koliko vam muzika pomaže da „otvorite” pesmu?

U glavi obično imam slike i priču koju želim da ispričam, melodija i ritam pesme dolaze spontano. Dok pišem ne slušam muziku, ali ponekad mi neka pesma koju nisam čuo dugo, dugo vrati sećanja na ljude, situacije, događaje za koje sam mislio da sam ih zaboravio. To mi pomogne da se prisetim, oživim davno iščezlu emociju ili sliku, što kasnije i iskoristim.

2. U vašim stihovima često srećemo likove koji beže – iz gradova, iz sebe, iz vremena. Šta ih najviše tera na bekstvo?

Parče prostora na kome smo se rodili nikada nije bilo najsrećnije mesto za život. Od kako znam za sebe u državi je uvek vladala neka kriza, sa strujom, benzinom, inflacijom, ratom, protestima. Mladalačke maštarije o bekstvu na Zapad ili u Ameriku, kasnije u sebe i svoj svet potpuno različit od spoljašnjeg, bile su i ostale legitimni mehanizmi mentalnog preživljavanja svakodnevice.

3. Mnogi vas nazivaju pesnikom margine. Da li ste sebe ikada videli u centru — i da li biste tamo uopšte mogli da pišete?

Sve te podele su relativne. Ono što je nekada bila margina za pedeset godina postaje centar. Čovek piše iz sebe i svog osećanja sveta. Klasifikacijama se bave teoretičari.

4. Vidi se snažan uticaj američke bit i pank kulture u vašim pesmama. Šta vam je ona dala što lokalna scena nije mogla?

Izrada domaćih zadataka iz nacionalne književne tradicije nikada me nije interesovala. Poštujem naše velike pesnike i prozaiste, ali uvek su me interesovala rubna područja, autori i autorke koji su pokušavali da urade nešto mimo glavne struje. Uostalom, sve je pitanje lektire koja gradi i određeni senzibilitet. U mladosti sam bio opsednut muzikom i košarkom, sporadično sam čitao. Neki rok muzičari koje sam tada slušao, Bob Dilan, Tom Vejts, Peti Smit, uputili su me na bit književnost odakle su oni crpeli uticaje. I tako je krenulo, jedan veliki američki pesnik vodio je do drugog, a kao što valjda svi znaju, Amerika je najveći pesnički kontinent koji može doživotno da se istražuje.

5. Vaša poezija nosi jaku dozu nostalgije, ali bez patetike. Kako pronalazite ravnotežu između sećanja i cinizma?

Patetika i sentimentalnost u poeziji vode u kič. Znamo, nema poezije bez emocija, ali nekontrolisano razlivanje emocija neminovno proizvodi mnogo puta viđene slike i najezdu opštih mesta. To su stvari kojih se klone dobri pesnici. One su potrebne ljudima i jedino mogu da funkcionišu kroz muziku, na primer, Toma Zdravković je izgradio status legende na najcrnjoj patetici. Ironija, cinizam, apsurd poništavaju emociju i daju prednost umu i zato je teško pronaći balans, ne biti patetičan a uhvatiti emociju.  Na tome se radi, to se uči.

6. Često pišete o gradovima, ali oni nisu samo mesta, već i stanja svesti. Postoji li grad koji je najviše „progovorio” kroz vaše pesme?

Iako sam video Njujork, London, Pariz, Berlin, Madrid, Istanbul, u mojim pesmama ne postoji konkretan grad, on može biti i Niš, Beograd, Zrenjanin ili neki bezimeni, izmaštani, čak i futuristički grad. Kao što ste u pitanju tačno primetili, grad nije samo mesto već i stanje svesti.

7. Putovanja se provlače kao motiv, ali vaši junaci ne putuju da bi stigli, nego da bi se izgubili. Zašto je gubitak pravac?

Izgubiti se znači samo jedno – pobeći iz sveta u koji smo bačeni, putovati što dalje od svakodnevice, porodičnih, bračnih ili finansijskih problema, nesnalaženje u društvu. Za razliku od uobičajenih načina bekstva putem alkohola, narkotika, celodnevnog maštanja ili surfovanja po internetu, tumaranje kroz svetove romana, pa i pesama, čini mi se najsmislenijom egzistencijom.

8. Da li je muzika ili možda neki film na vas ikada uticao u smislu da probudi emociju za pisanje poezije i ako jeste koja muzika (autor) i koji film?

Ploče sam počeo da kupujem pre više od pedeset godina i sve vreme aktivno slušam muziku. U određenim periodima života značili su mi jedni autori, a u kasnijim fazama neki drugi, ali konstanta su mi bili Bitlsi, Dejvid Bouvi, Lu Rid, Bob Dilan, Lenard Koen, dakle, svi oni koje danas smatramo rok klasicima. Svi oni su me nekom svojom pesmom potakli na pisanje. Što se filma tiče, dok sam bio inspirisan bit književnošću, Easy Rider je bio taj amblematičan film koji je spajao dobar saundtrek, duh (tadašnje proklamovane) slobode i nekakvog antipatetičnog, tragičnog kraja. Kasnije je to bio Dejvid Linč, naročito njegov film Lost Highway. Moja knjiga Kavezi svojevrstan je odgovor/reinterpretacija tog filma.

9. Koliko i kako internet utiče na poeziju današnjice?

Internet dvojako utiče na današnju poeziju. Pozitivno je to što pesnicima povećava vidljivost, omogućuje trenutnu komunikaciju, kompatibilan je sa kratkom formom poezije, omogućava veću čitanost. Negativne stvari su što su mreže prepune uglavnom loše poezije, svako ko napiše nekoliko stihova odmah ih okači na mreže bez uredničkog ili lektorskog rada. Tu je broj lajkova jedini kriterijum. Komunikacija je prebrza, površna, pa niko nema vremena za ozbiljnije, hermetičnije stvari, za tumačenje poezije.

10. Kada uporedite zbornike poezije polaznika sa svoje radionice, sa početka i sada, šta zapažate?

U zbornicima nema istih pesnika pa se ne može upoređivati razvoj njihovih poetika. Sve su to ljudi koji tek stupaju u svet poezije i zbornici su im veliki podsticaj. Mnogima od njih to je prvo zvanično objavljivanje stihova. Ono što mogu da kažem je da se u sva četiri zbornika oseća silovita jezička energija svojstvena mladim ljudima na početku, a koliko i dokle će neko od njih dospeti zavisi isključivo od toga koliko čitaju i rade na svojoj književnosti.